Одлучио сам да га убијем. Не могу више да га храним и да му робујем.Драган Ристић
Одлучио сам да га убијем. Не могу више да га храним и да му робујем.
Зашто до сада то нисам учинио? Шта сам до сада чекао? Било ми је потребно... Или сам то само ја тако мислио... Да не могу без њега. Убићу га сада док спава опијено радошћу нове приче... Немојте се плашити, неће то бити злочин... Биће то ослобођење... Од тиранина.
У почетку сам био задовољан јер ме је то моје Ја, моје Велико Ја, штитило од савести. Оно ми је омогућавало да спроводим своју слободну вољу, да се са друштвом напијем, да погледам неку лепу жену, и да идем даље, што да не... Да се преједем, да трагам за укусном храном, удобним местима... Оно је једино било на мојој страни, то јест на страни мог уживања. Оно ме је подизало и бранило када би ме савест напала. Говорило је: „Уживај! Уживај! Ти то заслужујеш! Ти то заслужујеш!“ Ту реченицу ћете често чути на рекламама – „Ви то заслужујете“... Можда ову причу нисмо заслужили ни Ви ни ја али одлука је донета... И ја морам некоме да испричам...
Морао сам да га храним јер ми је оно омогућавало да спроводим своју вољу... Без њега не бих могао да уживам јер ми савест не би дозволила да трошим новац у кафани или за одлазак на Тахити, чак и обичну шницлу не бих могао да поједем јер би ми у том тренутку савест проговорила: „Ето, ти једеш шницлу а твој први сусед већ две године не прима плату, ти трошиш на опијање и провод а жена ти иде у поцепаним ципелама... А деца, када си им посветио мало времена?“...
У почетку сам то своје Велико Ја хранио самохвалисањем... Истраживао сам у чему сам ја то добар и хвалио сам се... Отворено, прикривено, истинито, лажно... Нисам жалио језик када су у питању биле похвале упућене мени... Извежбао сам се и у томе како да од других измамим неку похвалу... Да би моје Велико Ја имало разноврснију и здравију храну... И оно је лепо расло и напредовало, лепо ме штитило од моје савести и дозвољавало ми да радим шта хоћу, али му је требало све више хране... Почео сам чешће да одлазим у друштво да бих се хвалио и да би ме други хвалили али све је то било недовољно... А и људи су постали безобразни. Нису ми дозвољавали да се толико хвалим... Дешавало се чак да су други хвалисавци из тањира мог Великог Ја и пребацивали у свој тањир, у тањир свог Великог Ја... Толико се намножило тих људи који су хранили своје Велико Ја да просто ниси имао пред ким ни да се похвалиш... И моје Велико Ја је гладовало...
Морао сам да пређем на друге, јаче изворе хране... Почео сам да осуђујем људе око себе, најпре оне који су ми били у непосредној близини а онда и оне удаљене, и оне које не познајем... Површно, без много размишљања, осуђивао сам чланове породице, комшије, спортисте јер су набилдовани и глупи, научнике јер су замлаћени и неспособни да потрче, политичаре јер су лопови, сиромахе јер не умеју да се снађу... Осуђивао сам, оговарао... Осуђивање је јака храна за Велико Ја. Нутриционисти су израчунали да једна осуда има калоријску вредност као три похвале... И неко време је све било у реду, Велико Ја ме је чувало од моје савести и ја сам могао да радим шта хоћу... Али, почеше проблеми... Почеше други да осуђују мене... То је на моје Велико Ја деловало као нека болест... И најмање увреде и осуде оно је боловало као тешку вирусну инфекцију... Таман би се опоравило од једне увреде, дошла би друга... Нова увреда, нова инфекција... Било је и јачих увреда које су имале тежину и малигних болести... Увреда, инфекција, увреда, инфекција... И моје Велико Ја почело је да вене...
Морао сам да га спашавам. Шта ћу?... Почео сам да кукам, да се жалим, да ропћем... Невероватно како кукање и роптање делује лековито у случају обољења Великог Ја ... Кукао сам због свих неправди које су ми људи учинили или намеравали да учине... Чак сам окупио и друге људе који су имали исти проблем те смо направили одређене кружоке, као неке клубове за кукање, роптање и оговарање. Боравак у тим кружоцима био је као бањски опоравак за моје Велико Ја и оно се опет освежило и ојачало... Али... Нисам могао да уживам... Осим у кукњави и жалбама... И помало тајно, понекад... Нисам могао о томе да причам јер... Разумете... Како ћу после да кукам... И тако сам у кући и на послу преузео све могуће најтеже и најгоре послове... У корену сам спречавао сваку могућу награду и похвалу јер би ми тако нешто одузело право да кукам, да будем незадовољан... Чак сам се често и намештао да ме људи шутну да бих могао после „с правом“ да кукам... Шта сам могао? Морао сам да му обезбедим храну и негу... Оно ме је чувало... Нисам баш радио све што сам хтео али ми је кукњава давала право да могу да урадим доста тога што желим...
А досадило ми је... Могу Вам рећи да ми је досадило... Највише ми је сметало што ме је кукање спречавало да радим баш оне ствари због којих бих био срећан... Ако бих и урадио нешто тако, нисам смео да покажем да сам срећан јер после не бих имао право да кукам... Нешто је морало да се мења...
Успех! Треба постићи успех... Онај ко је постигао велики успех нахранио је своје Велико Ја за читав живот и вакцинисао га против свих болести... Наравно, постићи ћу успех. За пливање и гимнастику сам закаснио али има толико области у којима човек може постићи успех... Можеш постати шеф, директор фирме, можеш стећи новац, славу... У разним областима... У томе и јесте био проблем... Моје Велико Ја било је пробирљиво... Није хтело да једе сваки успех... Увек му се чинило да је неки други успех бољи, укуснији... Нисам могао да га нахраним тек тако, чиме било... Да постанем фолк звезда... Или да уђем у Гинисову књигу рекорда као човек који је и своје тело забо највећи број игала... Или појео највише бубашваба... Оно је такву храну одбијало с индигнацијом...
Ипак, одабрао сам један успех који му је одговарао... Успех који је био везан за новац и који је моје Велико Ја могло да прогута... Књижаре су затрпане уџбеницима о успеху који су добри и паметни и дају Вам рецепте – како до успеха доћи... Са примерима... Шта су радили сиромаси који су постали богати, шта су радили анонимуси и маргиналци па су постали славни и моћни... Све саме личне исповести, треба веровати... Узео сам уџбеник, одабрао рецепт и кренуо... Али, авај!... Као што су књижаре биле пуне тих уџбеника, тако су и улице биле пуне тих младих људи који су са рецептом у рукама јурили свој успех... Успеха је мало а тркача много... Треба бити стрпљив, упоран и ко зна шта још да би успео... Али ето, од толиких људи догодило се да успем баш ја. Нећу Вас замарати детаљима, само ћу рећи да је успех био веома укусан и обилан и да је моје Велико Ја коначно било задовољно. Нисам више морао да се хвалим и да кукам да бих га нахранио... Могао сам да се опустим, могао сам да ћутим – оно је имало шта да једе...
И наравно, опет се јавио проблем. Тек тада сам схватио какви су људи што се праштања тиче... Људи Вам заиста могу опростити све осим успеха... Људи су почели да ме мрзе... Најпре они најближи па онда мало даљи... Они до којих ми је највише стало почели су да се измичу, да беже од мене... Окружавали су ме само они који су од тога имали некакву корист... То сам све теже подносио, све више сам бринуо... Док ми једног дана моје Велико Ја није саопштило да оно вене и да не може живети без љубави... Онда сам одлучио да га убијем.
Ево, пробудило се... Гледа ме шта радим... Смеје се... Каже: „Видиш да ти је и ова прича само једно обично кукање и роптање... Хвала ти што си ме нахранио... И није ти била нека вечера“... Окренуло се на другу страну и заспало... Или се само примирило...
И схватам... Тек сада схватам колико сам немоћан и јадан... И коме да се пожалим... Да опет кукам... Да га храним а да ме оно презире... Сам му не могу ништа, потрбна ми је помоћ. Ко да ми помогне?
Кажу да неки православни монаси имају рецепт како да се ослободиш од тог свог тиранина. Они такође тврде да човек сам не може ништа али да је Бог веома заинтересован да помогне у тој ствари... Само му се треба обратити... Замолити га... Он је, кажу, добар... И воли људе... И хоће да помогне... Само га треба призвати... Њему је све могуће... Процес некад траје веома дуго, али исплати се... Постепено, како се то Велико Ја смањује, теби савест јача и приказује ти се какав си ти заиста... Све сама истина... Видиш који си гад и ништарија... И то те мучи... Почињеш да се кајеш... Е, тад Бог највише помаже, шаље ти Своју помоћ са неба и ослобађа те муке... Он ти напуни срце неком Благодаћу и миром... Кажу да не постоји већа срећа од те благодати и тог мира у срцу... Кад то једном осетиш више ти уопште није стало да спроводиш своју вољу, постајеш свестан љубави, доброте, лепоте... Постајеш свестан своје бесмртности и огромне Љубави којом нас Он запљускује... Верујем, Господе, помози мом неверју.
*
И ето, сада живим и кајем се... То ми је једини посао... Све остало време, када идем на посао, кад помажем неком другом у његовом послу, кад се мало и помучим, ја само вршим Вољу Божју... Лако ми је, радујем се сваком јутру, сваком дану, сваком човеку... Молим се, кајем, постим, исповедам се, причешћујем се... Живим и надам се... Надам се да ме Бог неће узети Себи пре но што се довољно покајем... И надам се да ћете и Ви који сте ово прочитали бити са мном у Рају... Који нисмо заслужили...