Причали су јој људи да на старом путу између Ниша и Прокупља постоји место где се јавља омаја. У глуво доба појављује се бели зец који претрчава коловоз... Јасмина Николић Тодоровић
Причали су јој људи да на старом путу између Ниша и Прокупља постоји место где се јавља омаја. У глуво доба појављује се бели зец који претрчава коловоз...
Возачи, који су га видели и нагло закочили, клели су се да им је та опомена спасла живот – неколико минута касније бивали су принуђени да, поново у делићу секунде, прикоче како би избегли судар са возилом које оштру кривину ’сече’ крећући се погрешном траком. Било је и оних који су тог зеца прегазили. Такви би, у близини кола тражећи неочекивану вечеру, завршавали под точковима аутомобила који нису могли да примете све док није било прекасно. Неки су се на том месту, након дуге вожње, зауставили ради одмора. Угледавши зеца, кретали би за њим и покушавали да га ухвате. У свитање би животиње нестало, а човек се питао како је могуће да се од аута, уместо тридесетак метара, удаљио седам–осам километара. Где се налази то место нико није умео тачно да јој каже, али су га сви исто описивали: котлина широка једва километар коју пресеца као стрела прав пут; са обе његове стране, докле поглед досеже, пружају се ливаде а тик уз асфалт расте омање дрво.
Често је пролазила тим путем, јер је имала рођаке у Прокупљу а живела у Нишу. На њену жалост, најмање четири деонице су одговарале опису те никако није могла да утврди која је права. А тако би волела да нађе омају и поприча са њом. То што се караконџула пење човеку на леђа па је овај носа преко трња, јаруга и камењара донекле је разумљиво – требало јој је превозно средство, попела би се она и на лисицу или јазавца... али, била је у журби, а човек је први наишао. Водењаци плаше купаче и рониоце изгледа штитећи се од њихове насртљивости; да то раде из обести ваљда би их још са обале отерали. Вампири, очигледно, имају најчвршћи карактер – те људе ни смрт није могла да спречи да доврше своје послове. Али, шта је са омајом? Њу човек, као омађијан, прати. Кад се просвести, види да је загазио у реку до појаса, да стоји на рубу литице или је забасао усред шуме – све у свему, налази се тамо где није намеравао да оде и не зна како је ту доспео. Да ли је омаји досадно, па јој треба неко с ким би се играла жмурке или шуге? Можда је у невољи, па тако тражи помоћ? Помаже ли човеку тако што га скреће с пута на коме би га неко зло задесило? Да не опомиње лакоме и неваљале? Најлогичније би било да се омаја према човеку опходи онако како је заслужио, но није увек тако. Омаје су чудна, недокучива бића. А можда, просто, ни оне нису непогрешиве.
Та девојка је створења из наших предања сматрала угроженом врстом којој прети заборав, а стање је одавно постало критично. Пагански богови су прерушени у хришћанске свеце и тек понеко их сада препознаје, многе обреде је присвојила црква, култ предака је опстао али се данас крсном славом назива. Ко се још сећа змајева и здухача кад постоји противградна одбрана, неколико генерација за санџаме није ни чуло а у поплочане паркове виле не залазе. Руку на срце, није очекивала да ће иједно такво биће срести јер није ни веровала у њихово постојање. Ипак, желела је да постоје. Свет онда не би био тако обично место које физика у потпуности тумачи јер се веза између духа и материје пориче, где се клања технологији док све, неосетно, клизи у пропаст. Ова би му бића удахнула душу, повратио би тајанство и мистичност, а са њима вероватно и правичност. Тињала је у њој танушна нада да ће можда и видети оног зеца, али од њега није било ни трага ни гласа. Нада згасну и прођоше скоро три године од кад је последњи пут на то помислила. Тако се потпуно неочекивано нашла на правом месту у право време.
Била је у Прокупљу, на прослави првог рођендана најмлађег члана фамилије. Драги људи и весело расположење учинише да кући крене тек после поноћи. Прешла је више од пола пута пре но што су јој кола из чиста мира стала. Ни после десетака покушаја покретања мотор се није огласио. Од телефона није било користи јер се нашла на подручју које је мрежа мобилне телефоније заобишла. Изашла је и отворила хаубу. Пошто је једино знала да долије уље и замени точак, двоумила се између плана А: уздржи се и не дирај ништа, и плана Б: без устручавања ударај по свему. Одлучила се за план А и отишла да постави црвени троугао. У повратку се питала како то да међу мноштвом курсева за стране језике, руковање компјутером, књиговође, козметичаре, фризере, масере, кројаче... нема ни једног где би научила како да препозна и отклони мањи квар на аутомобилу. Пажњу јој привуче дивна ноћ, поветарац што доноси мирис пољског цвећа и крајолик обасјан месечином, која беше таква да јој се лако могло учинити да је подне и да пејзаж посматра кроз наочаре за сунце. Загледана у даљину, крајичком ока је опазила зеца. Животињи се, као и обично, обратила умиљатим гласом:
– Па где си ти, пуфнице? Шта радиш овде, сам и незаштићен? Зар те мама није учила да се клониш асфалта?
Зец се храмљући кретао ка њој. Био је на дохват руке и јасно се видело да му је лева шапа сломљена. Осмех смени болна гримаса:
– Сигурно те много боли! Ништа не брини, пиленце, сутра заједно идемо код ветеринара. Ходи к мени ’амо... – покушала је да га узме у наручје али се он измаче и склизну у ливаду.
– Лептирићу бели, где си то кренуо? Не плаши се, молим те.
Пошла је за њим. Покушаји да га ухвати завршавали су се, у најбољем случају, тиме што би овлаш дотакла крзно. После пола сата решила је да стане и испуши цигарету или две. Хтела је да му тако да времена да се привикне на њу и бар мало се ослободи страха. Догоди се нешто чудно – чим се пламен појавио из упаљача зец је, у истом трену, одскочио метар уназад! Пажљиво је погледала око себе: налазила се у котлини, пут је сасвим прав, присетила се да је црвени троугао спустила у близини неког дрвцета, глуво је доба, ту је бели зец а знала је да се омаје клоне сунчеве светлости и ватре. Давно заборављена нада поново се јави и она проговори сасвим озбиљно:
– Слушај ме добро, ушата пахуљице. Ако си ти зец, ја сам Марија Магдалена–Калас–Кири! Представи се и реци шта хоћеш.
Створ је грицкао траву и ничим није показао да га се њене речи тичу. Покушала је поново:
– Јасно ми је да си омаја. Нећу ти наудити, желим само да разговарам са тобом.
Зец је лизао повређену шапу и наставио да је игнорише.
– Јеси ли у некој невољи? ... Треба ли ти нешто? ... Да ли ти досађујем? Желиш ли да одем?
Одговора није било и зато се осећала увређено. Taко је и реаговала:
– У реду, сместа ћу престати да те гњавим! Ипак, жао ми је што се нисмо упознале – тихо је додала и пошла према колима. Прешла је три корака а онда је иза себе чула дубок и храпав, али љубазан, глас:
– Тврдоглава си и храбра. Но, питам се, имаш ли све три змајске одлике?
Полако се окренула. Прамен магле је, пред њеним очима, попримао људско обличје. Опчињено је посматрала како се појављују глава и труп, израњају удови, формирају коса, шаке, стопала. Када се и црте лица сасвим уобличише, на своје запрепашћење, у тој плавичастој и прозирној прикази препозна сoпствени лик. Прибрала се неочекивано брзо. Присећала се свих одговора које је желела да сазна и једва се одлучила шта прво да пита:
– Шта то омаје раде, због чега маме људе?
– Све смо ми различите и свака од нас има своје разлоге. Ја тражим. Змај је рекао да ми може помоћи једино човек срчан и својеглав, који је своје зло потчинио добру и ни на трен му над собом превласт не допушта. Има већ 87 година да таквог чекам.
– Ако икако будем могла, ја ћу ти помоћи.
– Изгледа да можеш, али не верујем да хоћеш. Мени треба, не питај зашто, са леве руке твој мали прст.
– Шта рече!?!
– Ако ми га даш, за узврат ћу ти испунити једну жељу, ма каква она била. Размисли.
– Баш лепо од тебе. Слушај, ја сам органе завештала, али намеравам да их до краја живота користим све. Део свог тела уступила бих само ако је то једини спас неком ко је мени веома драг, а о теби не знам ништа.
– На свет сам дошла као змија шарка. Људи су ме често прогонили, колико сам пута рањена не знам ни сама. Четири пута сам умало скончала. Нико ми ништа добро није учинио. Нико, осим једне девојчице што ни шест лета није имала. Бацила је преко мене кецељу да ме сакрије од свог оца који је, због змија, виле увек са собом носио.
На тридесети рођендан преметнух се у аждају. Испрва је било чудно имати крила и пет глава – свака смртна рана додаје по једну – требало ми је неколико сати да се привикнем на ново обличје. Пронашла сам јато и убрзо постала предводник. Мрзела сам људе и све чинила да пате у немоћи, као ја некад. Мрзела сам и змајеве, зато што им помажу, и богове, јер их штите. Уживала сам ледећи росу на пупољцима. Устављала сам потоке, тукла се са змајевима, поплавама обарала куће и торове, морила стоку. Нико боље од мене није водио градоносне облаке. За сваки камен, на змију бачен, хиљаду је груменова леда пало на усеве. Последњи пут сам водила облак, таман и страшан, и угледала жену где стоји у пољу и плаче. Она мала девојчица сада је била удовица са недораслом децом, муж јој је оставио велико имање и још веће дугове. Од летине је зависило, кад намири повериоце, хоће ли гладовати или скапати од глади. У мени се нешто преломило. Знала сам казну за издају, па ипак сам јурнула назад и дробила лед како сам могла – крилима, репом, канџама, зубима. Стигао је змај, најмудрији и један од најстаријих, крилима је растурао облак а град топио дахом. Кад је све било готово, рекао ми је: ‘’Теби, као аждаји, живота више нема. Нећу те заборавити.’’ Те ноћи, моје се јато окренуло против мене и напало ме. Четири од мојих пет глава било је смрскано а крила ишчупана. Овде сам пала и искрварила на смрт. Онај пут прелази преко мојих костију а из бивше лобање ми расте дрен.
Змај ме је покопао и оплакао, зато сам након четрдесет дана из гроба устала као омаја. Од тада тржим човека чија би ме самилост избавила. Много сам људи скренула с пута, било је свакаквих – плашљивих, паметних, лењих, поштених, гордих, храбрих, похлепних, као ти радозналих... но ниједног што би сасвим змајевом опису одговарао. Шта ће им се догодити највише је зависило од њих самих, али нисам допуштала да буде повређен нико иоле добар. Страдали су подли кад нисам хтела то да спречим, понекад сам и таквог заштитила са надом да би га то могло навести да се поправи. Видиш, у човеку се зло и добро боре за превласт и често се смењују. Највећи број људи се несвесно приклања час једном, час другом, те је неко добар или лош зависно од тога чему чешће тежи. Неки своју тамну страну поричу, неки доброту сматрају за слабост, зато и једни и други ходају светом располућени и несрећни. Ретки су они што су зло подјармили и користе га кад затреба да послужи добру, па и таквима може да се догоди да се зло искраде и на час загосподари. Ти си једна од тих ретких, зато сам ти се обратила за помоћ. Шта си одлучила?
– Да ли си се покајала што си помогла оној жени?
– Не, не кајем се ни за шта.
– Онда ти свој прст дајем, али ћеш морати сама да га одсечеш. Ужасно се плашим бола, па бих те замолила да будеш прецизна и брза.
– Ниси ми рекла шта желиш.
– Ништа. Као дете сам тачно знала шта ћу пожелети ако упецам златну рибицу или наиђем на вилу са чаробним штапићем. Списак се с годинама мењао, а након свега што сам проживела видим како би ми се свака од тих жеља обила о главу. Зашто бих ти тражила немушти језик кад се из понашања животиње много тога може разумети, а и не верујем да је са веверицом могуће дискутовати о Ничеу. Чему вечни живот кад је бола превише и у овом. Ако почнем да летим, брзо ће ми досадити самој. Што се видовитости тиче, научила сам да је неке ствари боље не знати. Испуњење туђе жеље не смем да захтевам, јер има и таквих случајева да је људе дотукло остварење сна. Уосталом, помоћ се не наплаћује, тако сам васпитана: помаже се оном ко је у невољи, хвалити се тиме је ружно а окористити се несрећом – одвратно.
– Ниси поменула новац.
– Срећом по тебе, зарадићу га сама. Данас није довољно некоме показати пут до закопаног блага. По закону, оно припада држави док поштеном налазачу следује једна петина. Морала би да петљаш са куглицама за бинго и лото или да се малтретираш са вицкастим фудбалерима зарад добитка на кладионици. Шта бих ти тиме наплатила? Постоје, верујем, две врсте ствари које немају цену – једне не вреде ни мало, друге су непроцењиве јер се само од срца дају. Зато ти своју помоћ ни за новац не могу продати.
– Змај ме је подучио да од човека тражим нешто што би само тешка срца дао и да пазим шта ће, и зашто, тражити за узврат. Сви су се полакомили, зато сам чинила да остану неми и непокретни док не спознају своју грешку. Неки су се брзо опоравили, било ми је драго да то чујем, а неки су такви и умрли. Ти си зло чврсто спутала, ни на трен те није савладало мада те необични разлози воде до правих одговора. Зато сам сасвим сигурна да ми можеш помоћи. Са тог прста потребан ми је само нокат. Одгризи га и, са неколико капи крви и две–три власи косе, закопај под оним дрветом. Онда ћеш отићи неосврнувши се, а ја ћу постати змај.
– Зар змајеви не настају од шарана који наврше 40 година?
– Најчешће је тако, али има и оваквих изузетака јер боговима није по вољи да добро пропадне. Пре но што кренеш, морам од тебе да затражим име и поуку.
– После свега што си доживела, чему те ја могу научити?
– Ако желиш да ово успе, дај ми име и реци ми како да се владам.
– Дренисава, у невољи, ако можеш, помози; глупост пробај да опростиш; неваљалство, ако хоћеш, казни.
– Хвала ти на лепом имену и добром савету, посестримо. Пођи сад.
– Хоћу ли те поново видети?
– Наравно. Увек ме можеш дозвати тако што ћеш са истог прста одсечен нокат запалити и изговорити моје име. И знај, будеш ли у невољи, чим твоја суза падне на земљу најближи змај ће ти притећи у помоћ.
* * *
Кад је пред јутро стигла кући, била је толико уморна да је заспала одевена. Пробудила се касно. Загледала је искрзан нокат и огреботину на длану. Страх од разочарења још увек је спречавао да поверује да је све оно што се ноћас догодило било стварно. Узела је прибор за нокте и укључила ТВ. На екрану се указала следећа слика: долина и прав пут што нестаје у некаквом раседу или кратеру, гомила радозналаца посматра раднике који ту нешто послују. Појачала је тон: ‘’... Услед потреса, који се ноћас осетио у Нишу и околини, прорадило је клизиште у Мрамору. На стамбеним објектима нема већих оштећења, али је у потпуности уништен део коловоза локалног пута ка Прокупљу. Екипе путара већ су на терену. Возачи који путују у том правцу преусмеравају се на аутопут...’’
– То значи да је Дренисава узлетела! – одушевљено је узвикнула.
Широм је отворила прозор и са осмехом посматрала диван дан над светом који је од јучерашњег био другачији. Лепши и много бољи.