Највећи проблем човеков, то је спокојство у животу. Спокојство је стога једино што је он тражио,
и једино што никад није нашао.
Душан Мијајловић Адски
Највећи проблем човеков, то је спокојство у животу.
Спокојство је стога једино што је он тражио,
и једино што никад није нашао.
/ Ј. Дучић /
Ад је све више размишљао о смрти, тој сили немерљивој која човека од памтивека савладава, а човек никако да је надмудри.
Једне ноћи, Ад схвати да чуда ипак постоје. Због тог догађаја , себи је често постављао изнуђена питања: Да ли сам почаствован или кажњен? Да ли је у питању сан или јава? Зашто баш мени ово да се деси?! Како је Ад био скромна и уравнотежена личност, таква су га питања умарала. Несвакидашњи га је догађај све више повлачио у осаму, у којој никако није могао да нађе прижељкиван мир. Случај је Аду дозвољавао да размишља о поразу и победи мада се није осећао пораженим ни победником.
Свако онај, ко помисли да је јунак ове приче пореметио умом, греши. Ад је сматрао да нема разлога да се жали на новонастало стање, напротив, био је захвалан Небесима и свима осталима који су му приуштили могућност да се и даље дружи с Њом. Радо бих написао да су њих двоје наставили да живе заједно као и пре Њене смрти, али, то би била лаж. Себи могу приуштити тек малу дрскост; нека ову невероватну истину наткрили оправдана запитаност, зашто су баш према Аду небеске силе биле тако дарежљиве?
При светлости дана, Ад је присуство драге особе доживљавао као овлаш оцртану сенку. Ноћу је све било другачије; лик јој је био јасан, свака јој је мисао била оштроумна, говорила је попут особе са искуством више. Ад је био жељан да дозна што више детаља из Њеног новог окружења. Ипак, био је крајње опрезан и стрпљив, чекајући да време учини своје
Ад је често посећивао Њен гроб. На гроб јој никад није однео вештачко цвеће.
Живели су заједно годинама, и годинама су се дивили природи, и сами преко викенда негујући најразноврсније баштенско цвеће. Тог јутра, испред зграде где је становао, Ад је од неке старице, скрите под марамом, купио букет плавих перуника. Док је чекао градски аутобус за Ново гробље, дивио се цвећу које је преживело векове, којег је све мање било на нашим просторима. Ад је знао да са перуникама, нестају и баке по раштрканим, опустелим селима, чуваркуће* и саме куће.
Њој, овог пута, перунике нису биле намењене.
Ад није присуствовао песниковој сахрани. После Њене смрти, није одлазио на сахране. Гробове оних који су му нешто значили, посећивао је сам. Због свега наведеног, грех би било да уобразите како је Ад постао један особењак, чудак, човек који не зна шта хоће. После Њене смрти, Ад је постао господар свог дубоког чуђења и осаме, а осама тешко кога да није променила.
Кад је Ад дошао до песниковог гроба, који ће ту заувек почивати и поред неких непотребних и рогобатних хвалоспева, Ад се дубоко замислио. Једног тренутка, признаде сам себи, како је баш он, Ад, код Створитеља у повлашћеном положају . Човек који умире, једино губи живот, наставио је он да развија своју изненадну мисао. Све оно што остане иза умрлог, не треба му; живима још како. Она је такође умрла, и заувек напустила овај свет. Тако би морало да буде, али тако није било. То, што о њиховим сусретима не прича, не умањује значај небеског дара њему намењеног.
Треба напоменути да је Ад временом стекао чудну способност; на основу краћег посматрања одређене особе, могао је да одгонетне да ли је та особа рођена да задаје или вида ране. Ад је због те своје способности патио, тачније, због сазнања да је много више оних који су спремни да задају него да видају ране. Гробар, који је с ашовом и лопатом пролазио поред песниковог гроба, поздрави Ада. Ад му отпоздрави. Био је рад да поприча с човеком који је имао тако необично занимање, а који је, у то је био сигуран, био рођен да вида, а не да задаје ране. Нажалост, гробар је био у журби.
Ад је све дубље упознавао лице и наличје смрти. После претрпљеног шока, покушавао је да о немогућем а могућем све мање размишља, да све прихвати као нешто што се подразумева. Приликом првог сусрета, поставио јој је, показаће се, сувишно питање:
– Како је ово, могуће!?
Одговор није добио. И Она је поставила питање:
– Зар теби није драго што сам овде!?
Аду је одмах постало јасно да више пута исту грешку не сме поновити. Кад је касније размишљао о том првом сусрету, признао је себи да је њена љутња била оправдана. Наиме, било је крајње неумесно гњавити је излишним питањима, Њу, која је успела, која је направила овоземаљско чудо. Касније се Ад, оправдано или не, све чешће питао:
– Боже, има ли у свему овоме и моје заслуге?!
Ад је брзо учио. Она се још брже прилагођавала новонасталој ситуацији. Почели су да воде сасвим уобичајене разговоре. Ад је два три пута опрезно дотакао. Брзо је схватио да ништа не може бити како што је било пре Њене смрти. То, што је Она била ту, није могло надоместити пређашње стање.
Чињеница је, затеченог човека нико није могао да саветује како да се понаша, а Она, то није хтела, смела или желела. Растајали су се, ко што су се некад растајали; кад би Она на неколико дана скокнула до својих или његових родитеља.
Истине ради, напоменућу да је Ад био разочаран у снагу Створитеља, у његово залагање да му стадо, посебно онај сиромашнији део, живи бар мало пристојније. Посебно је његова вера била уздрмана док је посматрао како јој бол, и поред јаких лекова, разара душу и тело. После Њене смрти, често је одлазио у цркву, не због себе, већ што је Она била веома побожна.
Кад се Она разболела, Ад је престао да се интересује и за најкрупнија политичка превирања. Све га је више умарало разглабање о глобализацији и измима. Многи су се гушили причајући о свему и свачему, само не о животу. И поред силних националних киксева, људи су се око Ада веселили, тако снажно и бахато као да им је свако весеље било последње.
Не треба сметнути с ума да је Ад у почетку осећао лаку језу, ни вино му није помогло да се избори са оним што му се на необјашњив начин догађало. Понекад је био склон да све припише свом болу. И туга може много тога да изазове, па и грозницу, али оно што му се догађало, што су и други почели да примећују, тешко да би било каква туга могла призвати.
А онда се појавила Ана, живахна, отворена:
– Могу ли вечерас на кафу код усамљеног господина? – упитала је благо се осмехнувши.
Не може се рећи да је Ана била агресивна жена, пре би се могло рећи да је Ад њен предлог доживео на тај начин због чињенице да је, и да није живео сам. Ани истину није могао рећи, али затечен њеним питањем није је ни одбио:
– Биће ми драго – одговорио је, и одмах се покајао.
Ад је од тог тренутка пун неспокојства. Прекоравао је себе што се са Њом није посаветовао. Само што је на то помислио, прекрстио се – зар с Њом да разговара о Ани!?
Питања су се ројила:
– Шта ако се Она наљути!?
– Шта ако је Ана примети?!
– Шта ако ... ако... ако...
Она га је за живота освајала постојаношћу, после смрти, својом оностраном способношћу. Ана је била другачија, лахораста, тачније, слободоумна и непредвидљива. Свашта се могло исподешавати ако би се њих две... Ад није имао праву реч за једну такву, немогуће могућу сцену.
– Све полако измиче контроли. Све! – понављао је као у грозници.
Ад је знао да је живот крајње непредвидљив и предвидљив, нестваран колико и стваран, и да га свако мора потрошити, било својом било туђом вољом. Размишљање му није много помогло. Кад се после јурњаве по стану скрасио крај полице с књигама, дохватио је најближу.
На корицама, у горњем делу, крупним словима, писало је: МОЛИТВЕНИК И ПСАЛТИР, а у доњем, много ситнијим: Преподобног Јефрема Сирина. Ад је насумице отворио књигу. На двадесет петој страни, одабра други пасус : Зато, уздајућисе у милост Твоју, Господе Исусе Христе Сине Божији, Теби припадам и Тебе молим: Погледај и на мене и помилуј ме. Изведи душу моју из тамнице безакоња, и нека засија зрак светлости у моме разуму, док нисам ушао у будући, и за страшни живот, где ће бити немогуће да се покајем за своја лоша дела.Велики страх обузима мене бедног и заблуделог; како да пођем потпуно неспреман и обнажен од покрова врлине. Страх и трепет ме обузимају, јер видим да нисам ревностан у добру, већ поробљен лошим помислима, јер слушам демоне који ме сластољубљем увлаче у погибао.
Ад претрну. Прочитао је оно о чему је сатима размишљао. Наравно, његове мисли нису биле тако смирене и тако искрене као у Молитвенику. Сети се да му је књигу поклонио доктор Ристић.
Док је размишљао о последњој прочитаној реченици, огласило се звоно.
Ана је знала да је Ад у свом стану. Била је истрајна. Али, и Ад је био истрајан у намери да јој не отвори врата. Образи су му горели од стида, срце му је убрзано тукло, ипак, ништа га није могло поколебати да промени своју одлуку.
Да би заборавио на Ану, и своје (не)чињење, настави да чита:
Ако не испитам савест своју, у много чему изгледам себи добар ...
* Чуваркућа – биљка која се сади на улазу у кућу или на крову, због уверења да ће чувати кућу од сваког зла.